Пролог

НОВА ИЗДАЊА, СТАРЕ ПИТАЛИЦЕ
Дуги путеви у нама

„Како си?”
„Памтим и боље. Ти?”
„И ја. Правим се да ми није ништа.”
Беше ли то у Нишу или Шапцу, овог маја? Окрајак разговора, наизглед тако обичног, остао је у уху и глави. Можда баш зато што понавља неке реченице са ових страница.
„Они који нам раде о глави мисле да ми у њој немамо ништа, само промају.”
„Имао је малу душу, зато је постао толики душманин.”
Људи говоре. Тако им лакше. Сапињу тугу, уче мрак да сија.
Национална ревија ни овога пута не нуди ескапизам. (Уосталом, ионако се поодавно нема куд.) Она није бекство, ни собни бицикл, него пут у средиште нас самих. Што би рекао песник Усправне земље, пут са процветалим предачким штапом у руци, са сутрашњом децом у оку. До последњег прстена видика, до последње јабуке сунца.
Припремајући ово издање, донели смо пред читаоца скице за једну хамвашевску карактерологију Србије. Минијатуре о пет поднебља, пет типова српског genius loci, и о светој земљи, земљи-олтару и земљи-колевци, где се све друго српско проверава и ватром крштава.
Подсетили смо на један необични кварт у Београду, „најпаметнију колонију на Балкану”. Били смо у знаменитој српској Старој цркви у Сарајеву. Сетили се јунака (Старина Новак, Петар Бигга), разговарали са уметницима (Дамјан Ђаков, Ана Ристовић) и шампионима (Игор Кокошков). Радо смо опет свратили у Бечеј и Руму. Сви стари сапутници били су са нама, обрадовали су нас и многи нови.
Ни једног трена нисмо заборавили светог претка који „путује без пута и пут се за њим рађа”.